Izbor modela: Modeli fiksnih efekata naspram modela slučajnih efekata

Zapamtite da postoje dva različita modela agregacije: modeli fiksnih efekata i modeli slučajnih efekata. Model fiksnih efekata pretpostavlja da sve studije u meta-analizi dolaze iz iste populacije i da je prava veličina efekta konzistentna u svim studijama. Tako se pretpostavlja da varijacija u veličini efekta potiče iz razlika unutar svake studije, kao što je greška uzorkovanja. Suprotno tome, model slučajnih efekata je složeniji, ako efekti na populaciju variraju od studije do studije. Ova pretpostavka se zasniva na ideji da posmatrane studije predstavljaju izbor uzoraka izvučenih iz šireg univerzuma studija. Modeli slučajnih efekata obuhvataju dva izvora varijacije u određenoj veličini efekta: unutar i između studija (Kaufmann & Reips, 2024).

Kada se sprovode meta-analize, veličine efekta se kombinuju korišćenjem modela fiksnih ili slučajnih efekata. Izbor korišćenja jednog od ovih modela zavisi od pretpostavke o raspodeli veličina efekta:

1. Model fiksnih efekata: Ovaj model pretpostavlja da sve studije procenjuju istu pravu veličinu efekta i da su primećene varijacije posledica greške uzorkovanja. Daje veću težinu većim studijama i prikladan je kada su studije vrlo slične u pogledu učesnika, intervencija i ishoda.
2. Model slučajnih efekata: Ovaj model pretpostavlja da se veličine efekta razlikuju među studijama zbog greške uzorkovanja unutar studije i heterogenosti između studija. Uključuje dodatnu komponentu varijanse, omogućavajući generalizovaniji zaključak o veličini efekta. Model slučajnih efekata verovatno će proizvesti oprezniju procenu, sa širim intervalom poverenja, što podstiče pažljiv pristup rezultatima. Međutim, zaključci iz oba modela obično se podudaraju kada nema heterogenosti. Prikladniji je kada postoji značajna heterogenost među uključenim studijama.