Termin „meta-analiza” uveden je 1976. godine kako bi se opisala statistička analiza sveobuhvatnog skupa istraživačkih nalaza iz pojedinačnih studija (Glass, 1976). Ovaj proces, koji obuhvata integraciju nalaza iz grupe empirijskih studija fokusiranih na isto istraživačko pitanje, izračunava prosek i varijabilnost ukupnih efekata na populaciju (Field & Gillett, 2010; Glass, 1976; O’Rourke, 2007).
Razvoj nauke zavisi od akumuliranja znanja i nadogradnje na rad prethodnika. Kako se naučni razvoj ubrzava, a eksplozija količine informacija u literaturi nastavlja (na primer, oko 500.000 novih članaka se dodaje u PubMed bazu podataka Nacionalne medicinske biblioteke svake godine), naučnicima je potrebna pomoć da bi bili u toku sa najnovijim istraživanjima i preporučenom praksom (Slika 1).
Nekada su stručnjaci zavisili od eksperata kada je u pitanju sumiranje literature i dobijanje preporuka. Međutim, vremenom su istraživači počeli da ispituju tačnost ovih preglednih članaka i otkrili da navedeni dokazi često nisu u skladu sa preporukama. Počeli su da promovišu stroži naučni pristup recenzijama, koji se ne oslanja na subjektivno mišljenje jednog eksperta. Taj novi pristup zahtevao je dokumentovane dokaze koji idu u prilog tvrdnjama i sistematski proces koji sprovodi tim raznovrsnih stručnjaka kako bi se obezbedio sveobuhvatan pregled svih dokaza. Ovaj proces se sada naziva sistematski pregled literature.
