Poglavlje 4. KVALITATIVNE ISTRAŽIVAČKE METODE

Cilj 1 – Upoznati posmatranje i njegove vrste.

Cilj 2 – Dati uputstva o upotrebi različitih vrsta intervjua.

Cilj 3 – Razraditi upotrebu intervjua fokus grupe.

Cilj 4 – Objasniti suštinu metode biografskog istraživanja.

Cilj 5 – Objasniti upotrebu kvalitativnih istraživanja.

Kvalitativno posmatranje je posmatranje u kome istraživač vodi beleške o ponašanju i aktivnostima pojedinaca na samom mestu istraživanja, na nestrukturisan ili polustrukturisan način (koristeći neka prethodna pitanja na koja istraživač želi da pronađe odgovore). Uloge kvalitativnih posmatrača mogu biti različite – od toga da ne učestvuju do toga da u potpunosti učestvuju u aktivnostima ispitanika.

Posmatranje u užem smislu je najstariji i najprirodniji metod prikupljanja činjenica. Međutim, savremeni metod posmatranja je usavršen u odnosu na raniji metod posmatranja. Obično posmatranje je nesistematično, neplansko, slučajno, neprecizno, tako da na osnovu njega posmatrač ima samo nedovoljno sređene utiske umesto tačnih podataka. Začeci nauke u antičkoj Grčkoj bili su zasnovani na posmatranju. Od biologije do istorije, te od Aristotela do Herodota, oči su odigrale važnu ulogu u registrovanju pojava i događaja, prirodnog i društvenog sveta. Još više je to primetno u savremenoj nauci, čije je formiranje i diferenciranje kao u slučaju fizike, astronomije, hemije itd. započelo opažanjima koja su bila usmerena na razne stvari predmetne stvarnosti (Pečujlić & Milić, 1995, str. 103). Kao poseban metod posmatranje se proširilo na društvene nauke, mada se razvijalo i u njima, a pre svega u istoriji i psihologiji tako da ga koriste sve nauke kao jedan od osnovnih načina za dobijanje činjenica, od ekonomije do sociologije.

Za razliku od zdravorazumskog, vulgarnog posmatranja sa kojim ima tačaka i u njemu ishodište, naučno posmatranje se definiše kao plansko i sistematično izvedeno prikupljanje činjenica putem neposrednog čulnog opažanja društvenih pojava. Plan ili sistem ima niz obeležja. Pre svega, reč je o organizaciji posmatranja pod kojom se podrazumeva stvaranje svih uslova koji su vezani za određeni sistem i red u vođenju opservacije, čime se izbegava voluntarizam i proizvoljnost procedure. Zatim, tu je i preciznost posmatranja, koja se odnosi na ispunjenje svih propisa kojima se određuje tačnost merenja čulnih sadržaja. Na kraju, u pitanju je i objektivnost posmatranja, koja se opet postiže nizom propisa prema kojima se određuju lične želje i težnje posmatrača. Specifičnost posmatranja je dakle sadržana u stvaranju procedura kojima se ono kontroliše da bi dalo plodne naučne rezultate (Pečujlić & Milić, 1995, str. 103).

Grupni intervjui se daju grupama ljudi (obično 6-12 članova) odabranim posebno za potrebe konkretnog istraživanja. Isti intervjui se daju različitim ljudima i stoga se dobijaju različiti stavovi i odgovori u vezi sa određenom temom. Tokom grupnog breinstorminga, učesnici zajedno razmišljaju, inspirišu i izazivaju jedni druge i reaguju na nova pitanja i činjenice (Dörnyei,  2007, str. 144). Kasnije se analiziraju sličnosti i razlike između dobijenih odgovora.

Proces istraživanja pomoću fokus grupe obuhvata:

• izbor teme – tema mora biti važna za učesnike, a oni bi trebalo da imaju određena znanja o temi. Međutim, neke teme mogu delovati bezbedno ispitivaču, ali su veoma osetljive za ispitanike. Sve istraživačke teme imaju potencijal da budu osetljive jer osetljivost teme nije fiksna, već društveno konstruisana (Farquhar and Das, 1999);
• izbor učesnika – karakteristike učesnika treba da budu u skladu sa ciljevima intervjua i temom o kojoj se razgovara. Učesnici fokus grupe se ne biraju putem slučajnog uzorkovanja. S obzirom na to da uspeh grupe zavisi od dinamike među članovima grupe, ispitivač treba pažljivo da razmotri sastav grupe. Interakcija između učesnika je ključna karakteristika metode fokus grupe i mora postojati dovoljna raznolikost da bi se podstakla diskusija. Međutim, previše heterogene grupe mogu dovesti do sukoba. Dakle, istraživači moraju da budu upoznati sa razlikama, svesni potencijalnih problema i da imaju spremne strategije da se izbore sa njima, a čak ni tada istraživač neće moći da predvidi ili kontroliše sve pravce grupne diskusije (Bloor et al. 2001, str. 20);
• organizacija – svi relevantni učesnici za određenu temu treba da budu organizovani u isto vreme i na istom mestu;
• implementacija – moderator grupe treba da bude iskusan i kompetentan za takvu vrstu intervjua. Cilj istraživanja pomoću fokus grupe nije da se dobiju odgovori grupe na unapred određena pitanja, već da se podstakne diskusija i da se kroz naknadnu analizu razumeju značenje i norme koje su u osnovi grupnih odgovora. Stoga, umesto da se od nje zahteva da odgovori na pitanje, od grupe se može zahtevati da izvrši određeni zadatak, kao što je rangiranje ili opis fotografije (Bloor et al., 2001, str. 43). Za uspešnu realizaciju istraživanja pomoću fokus grupe veoma je važna uloga istraživača. Kontrola je neophodna, ali istraživač treba da olakša grupnu diskusiju, a ne da je kontroliše, jer interakcija grupe se može narušiti prevelikom spoljašnjom kontrolom. Istovremeno, moderator ne sme dozvoliti da pojedinačni članovi dominiraju u grupi i mora nastojati da ohrabri one koji su bojažljiviji (Bloor et al., 2001, str. 49). Tišina može biti prilično neprijatna za moderatora, ali postoje određene stvari koje oni mogu da urade da je prekinu, kao što je komentarisanje neverbalnih signala (Bloor et al., 2001, str. 52).
• snimanje – najčešće se prave audio-video snimci;
• analiza – kvalitetna analiza prikupljenog materijala, pri čemu je prisustvo moderatora obavezno. Transkripcija snimka diskusije fokus grupe je obavezna prilikom akademskog istraživanja, jer jednostavno slušanje snimka ili prisećanje moderatora može dovesti do gubitka većeg dela podataka, a samim tim i do selektivne i površne analize. S druge strane, podaci dobijeni na osnovu diskusije u fokus grupama su haotični, jer ljudi često pričaju u isto vreme, rečenice ostaju nedovršene, ljudi pogrešno tumače tuđe komentare, novi argumenti se razvijaju dok razgovaraju o temi itd. Dakle, sav snimljeni govor treba transkribovati, što znači sve govornike, ukoliko govori više osoba, ne samo dominantni glas, nedovršeni ili prekinuti govor, vrlo kratke delove govora, čak i smeh i govor tela itd. Štaviše, govornika treba identifikovati (Bloor et al., 2001, str. 52). U tom cilju, na samom početku od ljudi treba tražito da kažu svoje ime i nekoliko rečenica o sebi, što može poslužiti kao referentna tačka ili osnova za identifikaciju tokom transkripcije. Uz sve to, količina podataka je ogromna, dok analiza mora biti sistematična i rigorozna, odražavajući stavove svih slučajeva, a ne samo onih koji se uklapaju u plan istraživača (Bloor et al., 2001, str. 62);
• saopštavanje rezultata– rezultati istraživanja se pravilno transformišu u izveštaje.

Analiza podataka prikupljenih putem intervjua sastoji se od sledećih elemenata:

• generisanje kodova;
• osmišljavanje analitičkih koncepata;
• otkrivanje obrazaca unutar koncepata;
• davanje objašnjenja;
• kretanje napred-nazad – stalno kretanje od početka do kraja teksta i obrnuto.

Kodiranjem se biraju podaci, povezuju i biraju teme. Iz procesa kodiranja dobijaju se klase pojava i jasno definisani pojmovi. Otvoreno kodiranje je početni postupak, koji unosi elementarni red u ogromnu količinu informacija. Fokusirano kodiranje je proces eliminisanja manje produktivnih i manje važnih kodova i fokusiranje na manji broj ključnih odabranih kodova. Kod je dobar ako sadrži jasnu oznaku, definisanu temu, opis koji objašnjava kada se tačno pojavilo nešto u vezi sa temom, kao i pozitivne i negativne primere kako ne bi došlo do zabune.

Kada se prati ponašanje, fokus grupe su manje prikladne od individualnih intervjua jer postoji tendencija da se atipično ponašanje ne prijavi ili nedovoljno prijavi u grupnom okruženju, posebno kada grupe treba da postignu dogovor o datoj temi (Bloor et al., 2001, str. 8). Prednosti grupnih intervjua su: društvena orijentacija, fleksibilnost, validnost, jasnoća, efikasnost, praktičnost, dok su nedostaci: nedostatak kontrole, otežana analiza podataka, heterogenost grupa, složena organizacija.

Kvalitativne ankete koriste pitanja otvorenog tipa pomoću kojih se dolazi do dugačkih, pisanih odgovora sa ciljem da se otkriju mišljenja, iskustva, narativi ili iskazi. One su često korisna prethodnica intervjuima ili fokus grupama jer pomažu da se otkriju teme ili pitanja koja bi trebalo dublje istražiti. Glavni cilj kvalitativnog istraživanja nije utvrđivanje učestalosti, srednjih vrednosti ili drugih parametara, već utvrđivanje raznolikosti neke teme od interesa unutar date populacije – to je studija raznolikosti, a ne distribucije, u nekoj populaciji (Jansen, 2010).

Kvalitativna istraživanja mogu biti induktivna (otvorena) ili deduktivna (unapred strukturirana). U induktivnim istraživanjima relevantni objekti/teme, dimenzije i kategorije se otkrivaju kroz interpretaciju neobrađenih podataka, dok se u deduktivnim istraživanjima prethodno definiše različitost koja se proučava, a cilj deskriptivne analize je samo da se vidi koja od predhodno definisanih karakteristika postoji empirijski u populaciji koja se proučava. Iako kvalitativni istraživači izjednačavaju kvalitativno istraživanje sa indukcijom, Jansen (2010) podvlači da se unapred strukturirana istraživanja fokusirana na analizu diverziteta, a ne na numeričku distribuciju, takođe smatraju kvalitativnim istraživanjem.

Kako je cilj kvalitativnog istraživanja proučavanje raznovrsnosti fenomena u ciljnoj populaciji, uzorak diverziteta treba da bude ciljano odabran, kako bi se obuhvatile sve postojeće varijante fenomena (zasićenost).

Prikupljanje podataka se uglavnom vrši ispitivanjem ljudi, pri čemu istraživač želi da sazna o odnosima između karakteristika kategorija, kako bi objasnio raznolikost u predmetu proučavanja. Tri glavne metode sprovođenja kvalitativnih istraživanja su sledeće:

• ankete licem u lice – istraživač postavlja učesniku jedno ili više otvorenih pitanja i posmatra reakcije učesnika, što mu omogućava da postavlja dodatna pitanja kako bi dobio detaljniji odgovor. Ove ankete se audio snimaju i transkribuju.
• telefonske ankete – istraživač postavlja učesniku jedno ili više pitanja, ali ne može da vidi njegove izraze lica ili ponašanje, tako da propušta potencijalne signale za postavljanje dodatnih pitanja.
• onlajn ankete – otvorena pitanja se prezentuju učesnicima u pisanoj formi putem e-pošte, često zajedno sa kvantitativnim istraživačkim pitanjima na istu temu. Neke kontekstualne informacije ili ključne definicije mogu biti date kako bi se dormirala percepcija pitanja od strane učesnika. Obično se dobijaju različiti odgovori (od kratkih do detaljnih, nejasnih).

Prednost ankete u odnosu na intervju se odnosi na činjenicu da se može ispitati mnogo ljudi u isto vreme; može se slati imejlom i na taj način se mogu prikupljati podaci iz šireg regiona. Takođe je isplativa. Međutim, pouzdanost odgovora zavisi od iskrenosti ispitanika, dok pitanja mogu biti obmanjujuća/usmeravajuća, odnosno mogu navoditi na odgovore koji nisu suštinski značajni za predmet istraživanja. Pitanja moraju biti što neutralnija da ne bi otkrila očekivanja istraživača. 

Da bi se osigurao uspeh ankete, važno je učtivo opisati njenu svrhu na vrhu upitnika. Treba istaći činjenicu da je anketa anonimna, kao i činjenicu da će se odgovori koristiti samo u istraživačke svrhe, te da cilj upitnika nije provera znanja ispitanika i stoga nema tačnih ili netačnih odgovora. Važno je napomenuti da ispitanici treba da budu slobodni u iskazivanju svog mišljenja ili stava.

Angrosino, M. (2011). Doing Etnographic and Observational Research. SAGE Publications Ltd.

Bloor, M., Frankland, J., Thomas, M., Robson, K. (2001). Focus groups in social research: Introducing qualitative methods. Sage.

Dörnyei, Z. (2007). Research Methods in Applied Linguistics. Oxford: Oxford University Press.

Farquhar, C., & Das, R. (1999). Are focus groups suitable for 'sensitive' topics? In R. S. Barbour & J. Kitzinger (Eds.), Developing focus group research: Politics, theory and practice (pp. 47–63). Sage Publications Ltd.

Janghorban, R., Roudsari, R. L., & Taghipour, A. (2014). Skype interviewing: The new generation of online synchronous interview in qualitative research. International Journal of Qualitative Studies on Health and Well-being, 9(1), Article 24152.

Jansen, H. (2010). The logic of qualitative survey research and its position in the field of social research methods. Forum Qualitative Sozialforschung Forum: Qualitative Social Research, 11(2).

Krulj, R. S. (2007). Uvod u metodologiju pedagoških istraživanja sa statistikom. Učiteljski fakultet, Centar za naučno-istraživački rad.

Mužić, V. (1977). Metodologija pedagoškog istraživanja. Svjetlost, Zavod za udžbenike.

Pečujlić, M. (1982). Metodologija društvenih nauka. Savremena administracija.

Pečujlić, M., & Milić, V. (1995). Metodologija društvenih nauka. Grafika.

Poleti-Ćosić, D. (2019). Biographical method and its use in the field of migration studies. Sociologija, 62(1), 24–41.

Ševkušić, S. (2008). Kvalitativna studija slučaja u pedagoškim istraživanjima: Saznajne mogućnosti i ograničenja. Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, 40(2), Beograd, 2008.