Prednosti studije slučaja proizilaze iz njenih osobina. Nijedan drugi nacrt ne može svestrano da prouči celinu iskustva nekog pojedinca, pojave, organizacije. Ne postoji način na koji može da se sveobuhvatnije prikupi građa o slučaju i da se on u celini ispita. Još jedna od prednosti je dubinski snimak slučaja, koji se čini na osnovu sveobuhvatne građe i dolaženje do suštine koja se sastoji od niza veza i uspostavlja se u okviru celine slučaja. Ovaj nacrt je značajan za proučavanje dinamike slučaja, njegovog razvoja u kome je sadržana priroda društvenih pojava, istorijata kretanja i promena. Izuzetno lako se kombinuje sa ratličitim istraživačkim metodama, jer sama celina postupka i raznovrsne činjenice koje prikupimo podrazumevaju korišćenje drugih istraživačkih postupaka (Pečujlić & Milić, 1995, p. 132).
Kao što ima prednosti, studija slučaja ima i određena ograničenja. Kako ne postoje kriterijumi za određivanje slučaja, već se oni stvaraju za svaki slučaj posebno, mana je pristrasnost nacrta, odnosno samovolja istraživača u određivanju šta će se istraživati kao slučaj. Takođe, u određenoj meri vlada mišljenje da je ovaj nacrt nepouzdan, jer se njegova evidencija i rezultati ne mogu lako uspostaviti, niti se može stvoriti jedinstvena slika iz slučaja.
Takođe, ono što nije dobro je to da istraživanje dugo traje. Dešava se da prođe i više godina, što rezultira time da slučaj nije isti kao što je bio na početku, kada se kretalo sa istraživanjem. Višegodišnja istraživanja iziskuju ogromna ulaganja koja su neophodna u svim fazama, što može biti razlog za izbegavanje ovog nacrta (Pečujlić & Milić, 1995, p. 133).
