Pod istorijskim istraživanjem podrazumevaju se otkrivanje, lociranje, evaluacija i sinteza dešavanja iz prošlosti, sa ciljem ne samo da se otkriju događaji iz prošlosti, već i da se događaji iz prošlosti povežu sa sadašnjošću i budućnošću. Prema Lejningeru (Leninger, 1985, str. 109) „Bez prošlosti sadašnjost nema smisla, niti možemo razviti osećaj sebe kao pojedinaca i članova grupa“.
Proces sprovođenja istorijskog istraživanja obuhvata neke tipične korake kao što su: definisanje problema, pregled literature, prikupljanje podataka i analiza. Podaci se obično nalaze u dokumentima, artefaktima i relikvijama, ali se mogu dobiti i putem usmenog izveštavanja. Izvori podataka mogu se pronaći u bibliotekama, arhivima ili u ličnim zbirkama. Izvori istorijskih podataka se dele na primarne i sekundarne izvore, pri čemu prvi pružaju informacije iz prve ruke ili direktne dokaze, a drugi pružaju informacije iz druge ruke. Primarni izvori su: usmene istorije, pisani zapisi, dnevnici, očevici, fotografije i materijalni dokazi. Sekundarni izvori često koriste primarne izvore za analizu teme.
Prikupljeni podaci prolaze kroz dve vrste evaluacije – eksternu i internu kritiku. Eksterna kritika se bavi verodostojnošću podataka (validnost), dok interna kritika ispituje tačnost podataka (pouzdanost) i prati eksternu kritiku. Internu kritiku je teže sprovesti jer se prilikom ocenjivanja materijala u dokumentu i utvrđivanja da li je materijal tačan moraju uzeti u obzir i motivi i moguća pristrasnost autora.
