Istraživačke paradigme su teorijske perspektive koje oblikuju način na koji se istraživanje osmišljava i sprovodi (Mackenzie & Knipe, 2006). Paradigma predstavlja pogled na svet i razne filozofske pretpostavke povezane sa tim pogledom na svet. Svaka paradigma se sastoji od četiri elementa:
1. Epistemologija – (od grčkog „episteme“ što znači „znanje“) – opisuje kako nešto saznajemo (istinu, stvarnost), kako znamo ono što znamo, tj. fokusira se na prirodu ljudskog znanja i shvatanja i stoga utiče na način otkrivanja znanja u društvenom kontekstu koji istražujemo. Prema Slavinu (Slavin, 1984), postoje četiri izvora saznanja ili epistemološke osnove istraživanja. To su:
2. Ontologija – (od grčke složenice koja se sastoji od „οντος“ što znači „biće“ ili „ono što jeste“ i „-λογια“ što znači „logički diskurs“) – filozofske pretpostavke o prirodi stvarnosti ili suštini društvenog fenomena koji se istražuje, ključne za razumevanje načina na koji istraživač izvodi značenje iz prikupljenih podataka (Scotland, 2012).
3. Metodologija – (od grčkog „μεθοδος“ što znači „težnja za znanjem“ i „λογος“ što znači „nauka“) – istraživački nacrt, metode, pristupi i postupci koji se koriste u istraživanju, koje je dobro isplanirano, sa ciljem da se nešto otkrije (Keeves, 1997). Obuhvata prikupljanje podataka, učesnike, korišćene instrumente, kao i analizu podataka i fokusira se na na način na koji istraživač upoznaje svet ili stiče znanje o nekom njegovom delu (Moreno, 1947).
4. Aksiologija – (od grčkog „akios“ što znači „dostojan“ i „logos“ što znači „nauka“) – ili teorija vrednosti: etička pitanja, tj. definisanje, procena i razumevanje pojmova ispravnog i pogrešnog ponašanja u vezi sa istraživanjem.
U društvenim naukama se mogu koristiti različite paradigme, kao što su pozitivizam, interpretivizam/konstruktivizam, subjektivizam, pragmatizam, kritički realizam.
Pozitivizam se zasniva na verovanju da postoji samo jedna, jedinstvena realnost, koja se može naučno istražiti uz pomoć deduktivne metodologije, najčešće koristeći kvantitativne metode istraživanja, kao što su eksperiment ili anketa. Stoga se pozitivizam fokusira na otkrivanje ili testiranje uzročno-posledičnih veza na objektivan način.
Interpretivizam/konstruktivizam se zasniva na uverenju da ne postoji jedinstvena stvarnost, te da je stvarnost društveno konstruisana i rekonstruisana i da se stoga ne može objektivno posmatrati spolja. Jedini način da se stvarnost bolje razume je njen doživljaj, pa se mora posmatrati kroz neposredno iskustvo ljudi, što znači da je znanje subjektivno. Cilj je da se istraži, a ne samo da se objasni, osnovno značenje stvarnosti (Crotty, 1998). Dakle, ova paradigma koristi induktivne i obično kvalitativne metode, kao što su intervju i posmatranje, čiji je cilj generisanje teorije.
Realizam se zasniva na verovanju da je stvarnost nezavisna od ljudskog uma (Saunders et. al., 2012). Direktni realizam percipira svet kroz lična, ljudska čula, dok kritički realizam tvrdi da čula mogu biti varljiva i ima za cilj da otkrije, razume i objasni mehanizme koji se nalaze u osnovi nekog fenomena iz više perspektiva. Koristi i kvalitativni i kvantitativni pristup, pa samim tim i kombinaciju kvalitativnih i kvantitativnih metoda (Sayer, 2000).
Pragmatizam se bazira na uverenju da postoji mnogo različitih načina tumačenja sveta, da znanje nikada ne može istinski predstavljati stvarnost i da kombinacija različitih metodoloških pristupa omogućava bolje razumevanje fenomena koji se istražuju. Zasniva se na „onom što je najefikasnije“ za pronalaženje odgovora na pitanja koja se istražuju i stoga koristi sve dostupne pristupe razumevanju problema (Morgan, 2007). Naglasak pragmatizma je na iskustvu i umesto da se fokusira na pronalaženje istine, fokusira se na ono u šta je korisno verovati (Dewey, 1941). Zasniva se na akciji i zagovara ljudska prava i slobodu pojedinca. Smatra da se istina stalno menja u skladu sa praktičnim potrebama sadašnjosti (Creswell, 2009).
