Vrste intervjua

Intervju kao istraživačka tehnika može se podeliti na osnovu nekoliko različitih kriterijuma. Na osnovu sadržaja i načina na koji se sprovode, intervjui se mogu podeliti na:

• strukturirani – pitanja su unapred definisana, i postavljaju se po unapred pripremljenom redosledu. Sličan je anketi, ali obično je analitičkog karaktera i lakše ga je sprovesti. Ovakav strogo kontrolisani intervju omogućava da se sagovornik fokusira na ciljnu temu i da intervju dobro pokrije definisani domen, što omogućava upoređivanje odgovora različitih ispitanika. S druge strane, ostavlja malo prostora za varijacije ili spontanost u odgovorima jer ispitivač treba da zabeleži odgovore shodno šemi kodiranja. Takođe, fleksibilnost u načinu postavljanja pitanja je veoma mala, jer usvajanjem standardizovanog formata očekujemo da ništa neće biti prepušteno slučaju. Ovaj tip intervjua je prikladan kada je istraživač svestan onoga što ne zna i može da oblikuje pitanja tako da dođe do potrebnih odgovora (Dörnyei, 2007, str. 135).
• nestrukturirani – više liči na diskusiju, odnosno odgovori ispitanika su spontani, ali je ovakav intervju teže sprovesti. Pruža maksimalnu fleksibilnost u praćenju ispitanika u nepredvidivim pravcima, uz minimalan uticaj istraživača. Namera je da se stvori atmosfera u kojoj će ispitanik da otkrije više nego što bi to bio slučaj u formalnom kontekstu, pri čemu ispitivač ima ulogu slušaoca. Ne priprema se unapred detaljan vodič kroz intervju, iako istraživač obično smisli nekoliko (1–6) početnih pitanja kako bi podstakao sagovornika na priču. Tokom intervjua istraživač može s vremena na vreme postaviti neko pitanje radi pojašnjenja i može dati neke povratne informacije kako bi osigurao trajanje intervjua, ali prekidanje ispitanika je svedeno na minimum. Dakle, važno je uspostaviti dobar odnos sa sagovornikom. Ova vrsta intervjua je najprihvatljivija kada se istraživnje fokusira na dublje značenje određenog fenomena ili kada je potrebno dobiti lični izveštaj o tome kako se određeni fenomen razvijao (Dörnyei, 2007, str. 136).
• polustrukturirani – postoji skup unapred pripremljenih otvorenih pitanja i tema koje treba da se pokriju tokom razgovora, ali ispitivač može da prati pravce razgovora koji odstupaju od protokola ako smatra da je to korisno i razrađivati postavljena pitanja na istraživački način. Pogodno je kada istraživač ima dovoljno dobar pregled fenomena koji ispituje i u stanju je da unapred pripremi otvirena pitanja o temi, ali ne želi da koristi gotove formulacije odgovora koje bi ograničile dubinu i širinu priče ispitanika. Obično ispitivač postavlja ista pitanja svim učesnicima, ali ne nužno istim redosledom ili ne nužno iste formulacije, a glavna pitanja dopunjava različitim potpitanjima (Dörnyei, 2007, str. 136).

Na osnovu učesnika, odnosno ispitanika, razlikujemo:

• direktni intervju (razgovor sa ispitanicima) i
• indirektni intervju (razgovor sa porodicom, prijateljima, itd.).

U zavisnosti od broja ispitanika, razlikujemo:

• individualni intervju (razgovor sa jednom osobom) i
• grupni intervju (razgovor sa više ljudi) (Mužić, 1977, str. 250).