Intervju

Intervju je planirani proces izmamljivanja verbalnih odgovora osobe sa kojom razgovaramo. U procesu istraživanja vrši se u cilju ispitivanja pojedinaca i grupa ljudi i dobijanja novih saznanja. Pošto izaziva neki fenomen, smatra se vrstom eksperimenta. Intervju se najviše koristi u profesionalnoj orijentaciji. Kada smo sigurni ili bar pretpostavljamo da do određenog znanja najpre možemo doći ličnim kontaktom treba da koristimo intervju, a ne anketu ili neku drugu tehniku. Kada ga koriste izuzetno iskusni istraživači, može biti veoma pogodan i daje uspešne rezultate.

Postoje brojni razlozi i potrebe za korišćenje intervjua i mogu zavisiti od kategorija ispitanika. Obično se odlučujemo za intervju kada je cilj intervjua jasno naveden u nekom istraživačkom projektu. Potrebno je da upoznamo okruženje, grupe ili ispitanike pre nego što započnemo intervju. Učesnici treba dobrovoljno da daju odgovore na pitanja. Osnovne odgovore ili utiske treba evidentirati u obliku zapisnika, a na kraju rezultate srediti i odgovore i utiske svesti na naučnu vrednost (Krulj, 2007, str. 64).

Intervju kao istraživačka tehnika može se podeliti na osnovu nekoliko različitih kriterijuma. Na osnovu sadržaja i načina na koji se sprovode, intervjui se mogu podeliti na:

• strukturirani – pitanja su unapred definisana, i postavljaju se po unapred pripremljenom redosledu. Sličan je anketi, ali obično je analitičkog karaktera i lakše ga je sprovesti. Ovakav strogo kontrolisani intervju omogućava da se sagovornik fokusira na ciljnu temu i da intervju dobro pokrije definisani domen, što omogućava upoređivanje odgovora različitih ispitanika. S druge strane, ostavlja malo prostora za varijacije ili spontanost u odgovorima jer ispitivač treba da zabeleži odgovore shodno šemi kodiranja. Takođe, fleksibilnost u načinu postavljanja pitanja je veoma mala, jer usvajanjem standardizovanog formata očekujemo da ništa neće biti prepušteno slučaju. Ovaj tip intervjua je prikladan kada je istraživač svestan onoga što ne zna i može da oblikuje pitanja tako da dođe do potrebnih odgovora (Dörnyei, 2007, str. 135).
• nestrukturirani – više liči na diskusiju, odnosno odgovori ispitanika su spontani, ali je ovakav intervju teže sprovesti. Pruža maksimalnu fleksibilnost u praćenju ispitanika u nepredvidivim pravcima, uz minimalan uticaj istraživača. Namera je da se stvori atmosfera u kojoj će ispitanik da otkrije više nego što bi to bio slučaj u formalnom kontekstu, pri čemu ispitivač ima ulogu slušaoca. Ne priprema se unapred detaljan vodič kroz intervju, iako istraživač obično smisli nekoliko (1–6) početnih pitanja kako bi podstakao sagovornika na priču. Tokom intervjua istraživač može s vremena na vreme postaviti neko pitanje radi pojašnjenja i može dati neke povratne informacije kako bi osigurao trajanje intervjua, ali prekidanje ispitanika je svedeno na minimum. Dakle, važno je uspostaviti dobar odnos sa sagovornikom. Ova vrsta intervjua je najprihvatljivija kada se istraživnje fokusira na dublje značenje određenog fenomena ili kada je potrebno dobiti lični izveštaj o tome kako se određeni fenomen razvijao (Dörnyei, 2007, str. 136).
• polustrukturirani – postoji skup unapred pripremljenih otvorenih pitanja i tema koje treba da se pokriju tokom razgovora, ali ispitivač može da prati pravce razgovora koji odstupaju od protokola ako smatra da je to korisno i razrađivati postavljena pitanja na istraživački način. Pogodno je kada istraživač ima dovoljno dobar pregled fenomena koji ispituje i u stanju je da unapred pripremi otvirena pitanja o temi, ali ne želi da koristi gotove formulacije odgovora koje bi ograničile dubinu i širinu priče ispitanika. Obično ispitivač postavlja ista pitanja svim učesnicima, ali ne nužno istim redosledom ili ne nužno iste formulacije, a glavna pitanja dopunjava različitim potpitanjima (Dörnyei, 2007, str. 136).

Na osnovu učesnika, odnosno ispitanika, razlikujemo:

• direktni intervju (razgovor sa ispitanicima) i
• indirektni intervju (razgovor sa porodicom, prijateljima, itd.).

U zavisnosti od broja ispitanika, razlikujemo:

• individualni intervju (razgovor sa jednom osobom) i
• grupni intervju (razgovor sa više ljudi) (Mužić, 1977, str. 250).

Što se tiče pripreme za intervju, veoma je važno definisati mesto gde će se intervju održati. Razlog je to što samo okruženje može značajno uticati na atmosferu tokom intervjua. Važno je odabrati takvo mesto koje će pomoći da se izgradi poverenje između ispitivača i ispitanika.

Sledeći korak podrazumeva definisanje vremena i potrebno je osigurati da se ljudi koje treba intervjuisati pojave. Bilo bi dobro unapred se  informisati o ispitanicima, mada to može dovesti do nekih predrasuda, koje mogu uticati na rezultate intervjua.

Ispitanike ne treba unapred pripremati za intervju, iako o tome postoje različita mišljenja. Ponekad ispitanici prvi put učestvuju u ovakvim aktivnostima, pa zbog ogromnog pritiska mogu dati manje tačne informacije. U takvim slučajevima opravdana je neka vrsta prethodne pripreme učesnika.

Što se tiče sadržaja intervjua, ispitivač mora jasno i precizno da odredi koje informacije su mu potrebne, a koje ne, i da shodno tome pruži detaljna objašnjenja. Dobar vodič za intervju zahteva pažljivo planiranje praćeno pilotiranjem kako bi se osiguralo da se pomoću pitanja mogu izvući dovoljno bogati podaci (Dörnyei, 2007, str. 137). Vodič predstavlja glavni istraživački instrument – on treba da obezbedi da domen istraživanja bude u potpunosti pokriven i da ništa što je važno ne bude izostavljeno; on sugeriše odgovarajuću formulaciju pitanja i nudi listu rezervnih pitanja koja će se koristiti ukoliko bude potrebno, kao i šablon za uvodnu reč, i sadrži neke komentare koje treba imati na umu (Dörnyei, 2007, str. 137). Ovakav intervju može sadržati razne vrste pitanja, ali ona samo daju okvir, dok se pravo značenje obično otkriva kroz objašnjenja i nestrukturirane odgovore koji odstupaju od vodiča za intervju  (Dörnyei, 2007, str. 137–138). Prvih nekoliko pitanja je posebno važno, ne toliko sa stanovišta sadržaja, već zbog toga što se pomoću njih uspostavlja odnos sa ispitanicima. Ako se postigne da se ispitanici osećaju kompetentno, oni će se opustiti i ohrabriti da se otvore. Ova pitanja su često prilično lična.

Što se tiče sadržaja pitanja, postoji šest glavnih tipova koji se mogu postaviti na bilo koju temu, a fokusiraju se na: (a) iskustvo i ponašanje, (b) mišljenje i vrednosti, (c) osećanja, (d) ​​znanje, (e) senzorne informacije i (f) pozadinske ili demografske informacije. Tokom intervjua istraživač može doći do podataka koji nisu očekivani, ali datu pojavu osvetljavaju iz drugog ugla, pa je dozvoljeno i postavljanje dodatnih pitanja koristeći ono što je ispitanik rekao kao polaznu osnovu. To mogu biti pitanja usmerena na detalje i pojašnjenja. Poslednje završno pitanje omogućava ispitaniku da da konačnu reč. Uz pomoć jednostavnog pitanja kao što je: Da li postoji još nešto što biste želeli da dodate? Mogu se dobiti izuzetno bogati podaci (Dörnyei, 2007, str. 138).

Stvaranje opuštene atmosfere i uspostavljanje odnosa: već je pomenuto da je povoljna atmosfera jedan od preduslova za uspešno sprovođenje intervjua. Pored atmosfere, pažnju treba obratiti i na stavove ispitanika prema intervjuu. Štaviše, kada su u pitanju neke osetljive teme, treba obećati anonimnost, pa to obećanje i održati. Neophodno je objasniti da nema dobrih i loših odgovora, već samo iskrenih i neiskrenih, kao i da intervju nije ispit. Ako se ispitaniku žuri, treba mu pokazati da poštujemo njegovo vreme. Ukoliko se ispitivač i ispitanici nisu ranije sreli, prvi je dužan da se predstavi, da bude srdačan i da započne razgovor na profesionalan način.

Što se tiče tema, one mogu biti manje ili više složene. Sa manje složenim temama retko ima problema u razgovoru. Jedini problem mogu biti izuzetno kratki odgovori ili odgovori koji se ne odnose na pitanje. Sa složenim temama, ispitivač mora biti vešt i iskusan, pokazujući u određenim situacijama da je dobro upoznat sa temom, da poseduje znanje o temi i da je razume (Mužić, 1977, str. 256).

Dobar kvalitativni intervju teče prirodno, njegovi delovi se neometano nadovezuju jedni na druge i bogat je detaljima. Ispitivač je tu prvenstveno da sluša i da pusti ispitanika da diktira tempo, bez žurbe ili prekida, trudeći se da bude što neutralniji. Pitanja treba postavljati na direktan, jasan i nepreteći način, bez ikakvih smernica koje bi ispitanika odvele u određenom pravcu, a ispitivač treba da pokaže da uživa u intervjuu. Kraj intervjua se može označiti sumiranjem ili rekapitulacijom glavnih tačaka, što će takođe omogućiti ispitaniku da ispravi sve što je možda pogrešno shvaćeno i da iznese dodatne činjenice.

Protokol ili zapisnik predstavlja rezultat intervjuisanja. To je dokument koji sadrži informacije dobijene tokom intervjua. Opšti podaci o ispitaniku, ispitanicima, vremenu i mestu održavanja intervjua daju se u zaglavlju protokola, dok je u desnom uglu dat naziv istraživačkog projekta u okviru kog je obavljeno intervjuisanje.

Sadržaj intervjua zavisi od vrste intervjua. Ako je intervju strukturiran, ispitanici odgovaraju na pitanja, a ispitivač zapisuje odgovore, što znači da ispitivač ima zapisnik ispred sebe, dok u slučaju nestrukturiranog intervjua, ispitivač obično nema protokol ispred sebe i na taj način uspostavlja dobar odnos sa ispitanicima. Odgovori se beleže naknadno, najbolje odmah nakon intervjua kako bi se sprečilo zaboravljanje. Intervju se može i snimiti, što je izuzetno korisno jer se tada odgovori ne mogu zaboraviti. Iako se snimanjem zvuka neke informacije kao što su neverbalni znaci neizbežno gube, ono se češće koristi od video snimanja jer je manje nametljivo i lakše za izvođenje, dok nema razlike u složenosti analize podataka (Dörnyei, 2007, str. 139).

Protokol sadrži ciljeve intervjua, plan sa unapred definisanim trajanjem intervjua, uputstva o taktici intervjua itd. Trebalo bi da postoji prostor za beleške na samom protokolu, gde ispitivač beleži svoje utiske o ispitanicima, npr. da li pokazuju znake umora, imaju odbojan stav itd (Mužić, 1977, pp. 252–259).

Uprkos tome što predstavljaju najčešće korišćeni metod prikupljanja podataka u kvalitativnom istraživanju, tradicionalni intervjui licem u lice su praćeni određenim problemima kao što su geografska udaljenost i ograničena fizička mobilnost učesnika, kao i finansijski problemi itd. Tehnološke promene koje je doneo razvoj interneta dovele su do pojave onlajn intervjua u kvalitativnom istraživanju, čime su prevaziđena neka od ograničenja koja se odnose na tradicionalni metod intervjuisanja.

Onlajn intervju (koji se naziva i digitalni intervju ili virtuelni intervju) je intervju koji se vodi na daljinu koristeći tehnologiju i odgovarajuće softverske platforme. Okvir istraživanja uz pomoć onlajn intervjua predstavljen je na Slici 4:

I fokus grupa i intervjui jedan na jedan mogu se voditi u sinhronom režimu (u realnom vremenu) i asinhronom režimu (ne-realno vreme). E-pošta, Gugl upitnici, onlajn oglasne table i grupe za diskusiju su tehnologije koje se najčešće koriste u asinhronim onlajn intervjuima. Da bi pristupili odgovarajućoj softverskoj platformi, podnosioci zahteva obično dobijaju URL link do sastanka, ili ID sastanka, ili korisničko ime i lozinku. Kandidati moraju biti upoznati sa softverom odabranim za sprovođenje intervjua. Kandidati popunjavaju upitnik kada imaju vremena i prema svojim mogućnostima. U ovom slučaju, fokus je na ključnim veštinama kandidata u njihovom prirodnom okruženju, kada su oslobođeni pritiska i ograničenja.

Sinhroni režim je prikladan za aplikacije kao što su Skype, Zoom, Google Hangouts, Microsoft Teams, video konferencije i tako dalje. Ove tehnologije omogućavaju različite opcije i kombinacije komunikacije jedan-na-jedan, jedan-prema-više i više-prema-više. Prednosti korišćenja ovih aplikacija se odnose na pružanje besplatne usluge komunikacije, omogućavanje timskog rada i interakcije među učesnicima, omogućavanje fleksibilnog deljenja sadržaja – bez vremenskih ili geografskih ograničenja – i omogućavaju audio ili video intervjue pomoću mikrofona i veb kamere.

Zapošljavanje zasnovano na „ćaskanju“ je u porastu jer nove generacije mladih ljudi stupaju na tržište rada (milenijalci i generacija Z). Dakle, poslodavci koriste alate kao što su WeChat, WhatsApp i Facebook Messenger u fazi preodabira i intervjua u ranoj fazi procesa zapošljavanja. Vervoe, VidCruiter, SparkHire, Intervievstream, Outmatch, AllyiO, Mia i mnoge druge platforme nude skup alata dizajniranih tako da pomognu poslodavcima u procesu zapošljavanja.

Uprkos navedenim prednostima, treba napomenuti da ispitanici moraju biti digitalno pismeni, imati pristup brzom internetu i imati određeno iskustvo u onlajn komunikaciji da bi učestvovali u takvim intervjuima (Janghorban et al., 2014). Štaviše, nesigurna Wi-Fi ili internet veza, loš kvalitet kamere/slike ili problemi sa zvukom su neki od potencijalnih problema koji se mogu javiti prilikom vođenja onljan intervjua na daljinu.