Postupak istraživanja podrazumeva specifičan način akumuliranja istinitog saznanja. Temelji se na logičkim principima i kriterijumima, instrumentima i radnjama, koji su garant istine. Međutim, iskustvenim istraživanjem se ne može obuhvatiti celovitost ljudskog društva. Ljudski duh nikada neće biti u potpunosti istražen.
Kada je reč o naučnom istraživanju, pravilo je da nikada ne treba istraživati svaki segment negog fenomena za sebe, već se sve strane fenomena istražuju zajedno. Preko jedne istražujemo drugu i dovodimo ih u vezu. Između delova i celine postoji povratna sprega, jer se krećemo od jednog do drugog i nazad. Upravo to je suština istraživanja i na taj način se dolazi do povezivanja.
Ako proučavamo stvarnost samo kao celinu, može se desiti da je ne shvatimo na pravi način. Svaki naučnik može za sebe da izvuče najbitnije, ali kada počnemo da se bavimo onim što čini tu stvarnost, njenim delovima, tek tada proširujemo vidike stvarnosti i izlazimo iz jednog okvira. Mišljenje se može značajno izmeniti upoznavanjem nekih delova, a naročito kada upoznamo većinu. Sve ovo je jedan krug koji se teško može zatvoriti: Istraživanje veoma podseća na čoveka koji uzaludno gasi žeđ stalno pijući slanu morsku vodu (Pečujlić, 1982, str. 44).
Čak i kada se sve činjenice prikupe, opet se ne može u potpunosti upoznati stvarnost. Saznanje do kog se dolazi postepeno je samo delić svetla koji će obasjati mrak neznanja. Društvena celina je veoma uređena sredina. Ona ima svoju logičku strukturu i u njoj je sve povezano. Upoznavanje stvarnosti je kao upoznavanje neke osobe. Na prvi pogled se može steći samo jedno okvirno mišljenje, na osnovu trenutnog stanja. Ali tek kasnije, kada provodimo vreme sa tom osobom, upoznajemo njene osobine, karakter, vidimo njene reakcije u određenim situacijama i naše mišljenje varira vremenom dok ne upoznamo u potpunosti karakter te osobe i dođemo do konačnog mišljenja. Međutim, čak ni tada ne možemo biti u potpunosti sigurni da je to to. Ono što je spolja i ono što je iznutra se neće baš poklapati. Kada se upoznaje stvarnost, uzeće se u obzir određene činjenice, neki delovi celine. Prilikom odabira važno je izabrati one delove koji će nam pomoći da otkrijemo što više. To ne znači da će odabir uvek biti pravi. Možda će neke činjenice mnogo bolje otkriti pravi karakter celine nego prethodne. To opet zavisi od načina na koji će istraživač da se postavi, od načina na koji shvata sve ono što je otkrio.
Dijalektika društvene celine i njeno razumevanje uvek je naš krajnji cilj, krajnji predmet istraživanja. Ali do nje, na žalost ili na sreću, nema direktnog puta. Do nje se može stići samo pomoću istraživanja užeg predmeta koji predstavlja naš neposredni i uži istraživački zadatak (Pečujlić, 1982, str. 44).
Teorijski okvir je širok i u suštini se ništa i ne može precizno proveriti, sve može da bude kako izgleda, a i ne mora, potrebni su vreme i iskustvo. Život je najbolja provera svih teorija do kojih se dođe.
Da bi se došlo do pravog saznanja stvarnosti, moraju se prikupiti i analizirati činjenice, i to što više činjenica to bolje, jer su one te koje osvetljavaju put i pomažu da otkrijemo stvarnost. Činjenica otkriva neke delove, ali se i ona otkriva pomoću drugih delova: Činjenice su šifre stvarnosti, one se dešifruju pomoću celine kojoj pripadaju (Pečujlić, 1982, str. 45). Skup činjenica ćemo razumeti kada otkrijemo njihovu ulogu i mesto u stvarnosti.
Kada se sprovodi istraživanje, ono mora pratiti određeni redosled, pa prilikom istraživanja postoje faze kroz koje ono prolazi. Prva faza jeste definisanje predmeta istraživanja i ono može biti teorijsko i radno. Teorijsko definisanje se vrši pomoću misaonih pojmova. Radno definisanje podrazumeva postojanje pokazatelja koji se moraju proveriti i ispitati. Kada se izvrši definisanje predmeta, prelazi se na formulisanje hipoteze, tj. pretpostavke. Hipoteza ima rukovodeću ulogu u istraživanju i ona povezuje sve etape istraživanja. Nakon ovog koraka prikupljaju se činjenice, te se vrši njihova klasifikacija. Kada se izvrši klasifikacija, sledi sledeća faza, a to je naučno objašnjenje. Naučno objašnjenje, po pravilu, svodi se na utvrđivanje povezanosti, korelacije, funkcionalnih i uzročnih veza (Pečujlić, 1982, str. 45). Poslednja faza istraživanja podrazumeva proveru naučnog objašnjenja.
Prilikom sprovođenja nekog istraživanja, multivarijantna analiza se koristi da bi se proverilo da li je neki fenomen zaista izazvan onim što se smatra da ga je izazvalo ili nečim sasvim drugim. Istraživač dolazi do velikog broja pokazatelja i uvek postoji dilema šta izabrati, odnosno koji je postupak za odabir pokazatelja. Teoretičar Lazarsfeld (Lazarsfeld, 1966, str. 190) smatra da je nevažno koji se pokazatelj uzima u obzir, ali se nauka sa tim ne bi složila, jer nije svaki pokazatelj isti i neće dati reprezentativne podatke o suštini. Shodno tome, važniji pokazatelj klasne strukture je stepen moći ili odnos prema sredstvima za proizvodnju nego stepen prestiža.
Pozitivističko istraživanje je dosta jednostavnije, ali je na neki način dosadno jer nema razmišljanja, deluje kao šablon gde je sve već zadato i ne može biti drugačije. Nedostaje analiza svakog pokazatelja, koja pruža pravu sliku o društvu. Ne može se vršiti istraživanje tako površno, a da se ne vidi kako ono utiče na društvo, na slojeve. Na primer, kao jedan opšti podatak javlja se procenat nezaposlenih ljudi. Međutim, taj podatak nam ništa ne znači ako ne vidimo kako to utiče na stanovnike, kako se oni snalaze za život.
Potrebno je otkriti veze između pojava. Uzrok bi bila pojava koja je dovoljna za nastanak druge pojave. Utvrđivanje veza između pojava je samo korak ka saznanju. Mora se pažljivo analizirati svaka pojava do koje se dođe, jer se ispod nje krije još pojava. Da bi se došlo do centra, mora se otkriti sve oko njega. Iako se istražuje svaka pojava pojedinačno, to ne znači da je svaka različita, već da su sve one povezane i tako sakupljene dovode do saznanja. Važno je da konstatujemo da pojava može da odražava društvenu sredinu, ali da može da utiče i na njeno menjanje.
