Cilj 1 – Objašnjenje procesa istraživanja uopšte i faza istraživačkog procesa.
Cilj 2 – Ukazivanje na razlike između istraživačkih paradigmi.
Cilj 3 – Isticanje razlike između metode i tehnike.
Cilj 4 – Objašnjenje uloge metoda istraživanja u naučnoistraživačkom procesu.
Cilj 5 – Definicija nacrta istraživanja.
Cilj 6 – Objašnjenje razlike između kvantitativnih, kvalitativnih i mešovitih nacrta istraživanja
Postupak istraživanja podrazumeva specifičan način akumuliranja istinitog saznanja. Temelji se na logičkim principima i kriterijumima, instrumentima i radnjama, koji su garant istine. Međutim, iskustvenim istraživanjem se ne može obuhvatiti celovitost ljudskog društva. Ljudski duh nikada neće biti u potpunosti istražen.
Kada je reč o naučnom istraživanju, pravilo je da nikada ne treba istraživati svaki segment negog fenomena za sebe, već se sve strane fenomena istražuju zajedno. Preko jedne istražujemo drugu i dovodimo ih u vezu. Između delova i celine postoji povratna sprega, jer se krećemo od jednog do drugog i nazad. Upravo to je suština istraživanja i na taj način se dolazi do povezivanja.
Ako proučavamo stvarnost samo kao celinu, može se desiti da je ne shvatimo na pravi način. Svaki naučnik može za sebe da izvuče najbitnije, ali kada počnemo da se bavimo onim što čini tu stvarnost, njenim delovima, tek tada proširujemo vidike stvarnosti i izlazimo iz jednog okvira. Mišljenje se može značajno izmeniti upoznavanjem nekih delova, a naročito kada upoznamo većinu. Sve ovo je jedan krug koji se teško može zatvoriti: Istraživanje veoma podseća na čoveka koji uzaludno gasi žeđ stalno pijući slanu morsku vodu (Pečujlić, 1982, str. 44).
Čak i kada se sve činjenice prikupe, opet se ne može u potpunosti upoznati stvarnost. Saznanje do kog se dolazi postepeno je samo delić svetla koji će obasjati mrak neznanja. Društvena celina je veoma uređena sredina. Ona ima svoju logičku strukturu i u njoj je sve povezano. Upoznavanje stvarnosti je kao upoznavanje neke osobe. Na prvi pogled se može steći samo jedno okvirno mišljenje, na osnovu trenutnog stanja. Ali tek kasnije, kada provodimo vreme sa tom osobom, upoznajemo njene osobine, karakter, vidimo njene reakcije u određenim situacijama i naše mišljenje varira vremenom dok ne upoznamo u potpunosti karakter te osobe i dođemo do konačnog mišljenja. Međutim, čak ni tada ne možemo biti u potpunosti sigurni da je to to. Ono što je spolja i ono što je iznutra se neće baš poklapati. Kada se upoznaje stvarnost, uzeće se u obzir određene činjenice, neki delovi celine. Prilikom odabira važno je izabrati one delove koji će nam pomoći da otkrijemo što više. To ne znači da će odabir uvek biti pravi. Možda će neke činjenice mnogo bolje otkriti pravi karakter celine nego prethodne. To opet zavisi od načina na koji će istraživač da se postavi, od načina na koji shvata sve ono što je otkrio.
Dijalektika društvene celine i njeno razumevanje uvek je naš krajnji cilj, krajnji predmet istraživanja. Ali do nje, na žalost ili na sreću, nema direktnog puta. Do nje se može stići samo pomoću istraživanja užeg predmeta koji predstavlja naš neposredni i uži istraživački zadatak (Pečujlić, 1982, str. 44).
Teorijski okvir je širok i u suštini se ništa i ne može precizno proveriti, sve može da bude kako izgleda, a i ne mora, potrebni su vreme i iskustvo. Život je najbolja provera svih teorija do kojih se dođe.
Da bi se došlo do pravog saznanja stvarnosti, moraju se prikupiti i analizirati činjenice, i to što više činjenica to bolje, jer su one te koje osvetljavaju put i pomažu da otkrijemo stvarnost. Činjenica otkriva neke delove, ali se i ona otkriva pomoću drugih delova: Činjenice su šifre stvarnosti, one se dešifruju pomoću celine kojoj pripadaju (Pečujlić, 1982, str. 45). Skup činjenica ćemo razumeti kada otkrijemo njihovu ulogu i mesto u stvarnosti.
Kada se sprovodi istraživanje, ono mora pratiti određeni redosled, pa prilikom istraživanja postoje faze kroz koje ono prolazi. Prva faza jeste definisanje predmeta istraživanja i ono može biti teorijsko i radno. Teorijsko definisanje se vrši pomoću misaonih pojmova. Radno definisanje podrazumeva postojanje pokazatelja koji se moraju proveriti i ispitati. Kada se izvrši definisanje predmeta, prelazi se na formulisanje hipoteze, tj. pretpostavke. Hipoteza ima rukovodeću ulogu u istraživanju i ona povezuje sve etape istraživanja. Nakon ovog koraka prikupljaju se činjenice, te se vrši njihova klasifikacija. Kada se izvrši klasifikacija, sledi sledeća faza, a to je naučno objašnjenje. Naučno objašnjenje, po pravilu, svodi se na utvrđivanje povezanosti, korelacije, funkcionalnih i uzročnih veza (Pečujlić, 1982, str. 45). Poslednja faza istraživanja podrazumeva proveru naučnog objašnjenja.
Prilikom sprovođenja nekog istraživanja, multivarijantna analiza se koristi da bi se proverilo da li je neki fenomen zaista izazvan onim što se smatra da ga je izazvalo ili nečim sasvim drugim. Istraživač dolazi do velikog broja pokazatelja i uvek postoji dilema šta izabrati, odnosno koji je postupak za odabir pokazatelja. Teoretičar Lazarsfeld (Lazarsfeld, 1966, str. 190) smatra da je nevažno koji se pokazatelj uzima u obzir, ali se nauka sa tim ne bi složila, jer nije svaki pokazatelj isti i neće dati reprezentativne podatke o suštini. Shodno tome, važniji pokazatelj klasne strukture je stepen moći ili odnos prema sredstvima za proizvodnju nego stepen prestiža.
Pozitivističko istraživanje je dosta jednostavnije, ali je na neki način dosadno jer nema razmišljanja, deluje kao šablon gde je sve već zadato i ne može biti drugačije. Nedostaje analiza svakog pokazatelja, koja pruža pravu sliku o društvu. Ne može se vršiti istraživanje tako površno, a da se ne vidi kako ono utiče na društvo, na slojeve. Na primer, kao jedan opšti podatak javlja se procenat nezaposlenih ljudi. Međutim, taj podatak nam ništa ne znači ako ne vidimo kako to utiče na stanovnike, kako se oni snalaze za život.
Potrebno je otkriti veze između pojava. Uzrok bi bila pojava koja je dovoljna za nastanak druge pojave. Utvrđivanje veza između pojava je samo korak ka saznanju. Mora se pažljivo analizirati svaka pojava do koje se dođe, jer se ispod nje krije još pojava. Da bi se došlo do centra, mora se otkriti sve oko njega. Iako se istražuje svaka pojava pojedinačno, to ne znači da je svaka različita, već da su sve one povezane i tako sakupljene dovode do saznanja. Važno je da konstatujemo da pojava može da odražava društvenu sredinu, ali da može da utiče i na njeno menjanje.
Postupak istraživanja podrazumeva specifičan način akumuliranja istinitog saznanja. Temelji se na logičkim principima i kriterijumima, instrumentima i radnjama, koji su garant istine. Međutim, iskustvenim istraživanjem se ne može obuhvatiti celovitost ljudskog društva. Ljudski duh nikada neće biti u potpunosti istražen.
Kada je reč o naučnom istraživanju, pravilo je da nikada ne treba istraživati svaki segment negog fenomena za sebe, već se sve strane fenomena istražuju zajedno. Preko jedne istražujemo drugu i dovodimo ih u vezu. Između delova i celine postoji povratna sprega, jer se krećemo od jednog do drugog i nazad. Upravo to je suština istraživanja i na taj način se dolazi do povezivanja.
Ako proučavamo stvarnost samo kao celinu, može se desiti da je ne shvatimo na pravi način. Svaki naučnik može za sebe da izvuče najbitnije, ali kada počnemo da se bavimo onim što čini tu stvarnost, njenim delovima, tek tada proširujemo vidike stvarnosti i izlazimo iz jednog okvira. Mišljenje se može značajno izmeniti upoznavanjem nekih delova, a naročito kada upoznamo većinu. Sve ovo je jedan krug koji se teško može zatvoriti: Istraživanje veoma podseća na čoveka koji uzaludno gasi žeđ stalno pijući slanu morsku vodu (Pečujlić, 1982, str. 44).
Čak i kada se sve činjenice prikupe, opet se ne može u potpunosti upoznati stvarnost. Saznanje do kog se dolazi postepeno je samo delić svetla koji će obasjati mrak neznanja. Društvena celina je veoma uređena sredina. Ona ima svoju logičku strukturu i u njoj je sve povezano. Upoznavanje stvarnosti je kao upoznavanje neke osobe. Na prvi pogled se može steći samo jedno okvirno mišljenje, na osnovu trenutnog stanja. Ali tek kasnije, kada provodimo vreme sa tom osobom, upoznajemo njene osobine, karakter, vidimo njene reakcije u određenim situacijama i naše mišljenje varira vremenom dok ne upoznamo u potpunosti karakter te osobe i dođemo do konačnog mišljenja. Međutim, čak ni tada ne možemo biti u potpunosti sigurni da je to to. Ono što je spolja i ono što je iznutra se neće baš poklapati. Kada se upoznaje stvarnost, uzeće se u obzir određene činjenice, neki delovi celine. Prilikom odabira važno je izabrati one delove koji će nam pomoći da otkrijemo što više. To ne znači da će odabir uvek biti pravi. Možda će neke činjenice mnogo bolje otkriti pravi karakter celine nego prethodne. To opet zavisi od načina na koji će istraživač da se postavi, od načina na koji shvata sve ono što je otkrio.
Dijalektika društvene celine i njeno razumevanje uvek je naš krajnji cilj, krajnji predmet istraživanja. Ali do nje, na žalost ili na sreću, nema direktnog puta. Do nje se može stići samo pomoću istraživanja užeg predmeta koji predstavlja naš neposredni i uži istraživački zadatak (Pečujlić, 1982, str. 44).
Teorijski okvir je širok i u suštini se ništa i ne može precizno proveriti, sve može da bude kako izgleda, a i ne mora, potrebni su vreme i iskustvo. Život je najbolja provera svih teorija do kojih se dođe.
Da bi se došlo do pravog saznanja stvarnosti, moraju se prikupiti i analizirati činjenice, i to što više činjenica to bolje, jer su one te koje osvetljavaju put i pomažu da otkrijemo stvarnost. Činjenica otkriva neke delove, ali se i ona otkriva pomoću drugih delova: Činjenice su šifre stvarnosti, one se dešifruju pomoću celine kojoj pripadaju (Pečujlić, 1982, str. 45). Skup činjenica ćemo razumeti kada otkrijemo njihovu ulogu i mesto u stvarnosti.
Kada se sprovodi istraživanje, ono mora pratiti određeni redosled, pa prilikom istraživanja postoje faze kroz koje ono prolazi. Prva faza jeste definisanje predmeta istraživanja i ono može biti teorijsko i radno. Teorijsko definisanje se vrši pomoću misaonih pojmova. Radno definisanje podrazumeva postojanje pokazatelja koji se moraju proveriti i ispitati. Kada se izvrši definisanje predmeta, prelazi se na formulisanje hipoteze, tj. pretpostavke. Hipoteza ima rukovodeću ulogu u istraživanju i ona povezuje sve etape istraživanja. Nakon ovog koraka prikupljaju se činjenice, te se vrši njihova klasifikacija. Kada se izvrši klasifikacija, sledi sledeća faza, a to je naučno objašnjenje. Naučno objašnjenje, po pravilu, svodi se na utvrđivanje povezanosti, korelacije, funkcionalnih i uzročnih veza (Pečujlić, 1982, str. 45). Poslednja faza istraživanja podrazumeva proveru naučnog objašnjenja.
Prilikom sprovođenja nekog istraživanja, multivarijantna analiza se koristi da bi se proverilo da li je neki fenomen zaista izazvan onim što se smatra da ga je izazvalo ili nečim sasvim drugim. Istraživač dolazi do velikog broja pokazatelja i uvek postoji dilema šta izabrati, odnosno koji je postupak za odabir pokazatelja. Teoretičar Lazarsfeld (Lazarsfeld, 1966, str. 190) smatra da je nevažno koji se pokazatelj uzima u obzir, ali se nauka sa tim ne bi složila, jer nije svaki pokazatelj isti i neće dati reprezentativne podatke o suštini. Shodno tome, važniji pokazatelj klasne strukture je stepen moći ili odnos prema sredstvima za proizvodnju nego stepen prestiža.
Pozitivističko istraživanje je dosta jednostavnije, ali je na neki način dosadno jer nema razmišljanja, deluje kao šablon gde je sve već zadato i ne može biti drugačije. Nedostaje analiza svakog pokazatelja, koja pruža pravu sliku o društvu. Ne može se vršiti istraživanje tako površno, a da se ne vidi kako ono utiče na društvo, na slojeve. Na primer, kao jedan opšti podatak javlja se procenat nezaposlenih ljudi. Međutim, taj podatak nam ništa ne znači ako ne vidimo kako to utiče na stanovnike, kako se oni snalaze za život.
Potrebno je otkriti veze između pojava. Uzrok bi bila pojava koja je dovoljna za nastanak druge pojave. Utvrđivanje veza između pojava je samo korak ka saznanju. Mora se pažljivo analizirati svaka pojava do koje se dođe, jer se ispod nje krije još pojava. Da bi se došlo do centra, mora se otkriti sve oko njega. Iako se istražuje svaka pojava pojedinačno, to ne znači da je svaka različita, već da su sve one povezane i tako sakupljene dovode do saznanja. Važno je da konstatujemo da pojava može da odražava društvenu sredinu, ali da može da utiče i na njeno menjanje.
Istraživačke paradigme su teorijske perspektive koje oblikuju način na koji se istraživanje osmišljava i sprovodi (Mackenzie & Knipe, 2006). Paradigma predstavlja pogled na svet i razne filozofske pretpostavke povezane sa tim pogledom na svet. Svaka paradigma se sastoji od četiri elementa:
1. Epistemologija – (od grčkog „episteme“ što znači „znanje“) – opisuje kako nešto saznajemo (istinu, stvarnost), kako znamo ono što znamo, tj. fokusira se na prirodu ljudskog znanja i shvatanja i stoga utiče na način otkrivanja znanja u društvenom kontekstu koji istražujemo. Prema Slavinu (Slavin, 1984), postoje četiri izvora saznanja ili epistemološke osnove istraživanja. To su:
2. Ontologija – (od grčke složenice koja se sastoji od „οντος“ što znači „biće“ ili „ono što jeste“ i „-λογια“ što znači „logički diskurs“) – filozofske pretpostavke o prirodi stvarnosti ili suštini društvenog fenomena koji se istražuje, ključne za razumevanje načina na koji istraživač izvodi značenje iz prikupljenih podataka (Scotland, 2012).
3. Metodologija – (od grčkog „μεθοδος“ što znači „težnja za znanjem“ i „λογος“ što znači „nauka“) – istraživački nacrt, metode, pristupi i postupci koji se koriste u istraživanju, koje je dobro isplanirano, sa ciljem da se nešto otkrije (Keeves, 1997). Obuhvata prikupljanje podataka, učesnike, korišćene instrumente, kao i analizu podataka i fokusira se na na način na koji istraživač upoznaje svet ili stiče znanje o nekom njegovom delu (Moreno, 1947).
4. Aksiologija – (od grčkog „akios“ što znači „dostojan“ i „logos“ što znači „nauka“) – ili teorija vrednosti: etička pitanja, tj. definisanje, procena i razumevanje pojmova ispravnog i pogrešnog ponašanja u vezi sa istraživanjem.
U društvenim naukama se mogu koristiti različite paradigme, kao što su pozitivizam, interpretivizam/konstruktivizam, subjektivizam, pragmatizam, kritički realizam.
Pozitivizam se zasniva na verovanju da postoji samo jedna, jedinstvena realnost, koja se može naučno istražiti uz pomoć deduktivne metodologije, najčešće koristeći kvantitativne metode istraživanja, kao što su eksperiment ili anketa. Stoga se pozitivizam fokusira na otkrivanje ili testiranje uzročno-posledičnih veza na objektivan način.
Interpretivizam/konstruktivizam se zasniva na uverenju da ne postoji jedinstvena stvarnost, te da je stvarnost društveno konstruisana i rekonstruisana i da se stoga ne može objektivno posmatrati spolja. Jedini način da se stvarnost bolje razume je njen doživljaj, pa se mora posmatrati kroz neposredno iskustvo ljudi, što znači da je znanje subjektivno. Cilj je da se istraži, a ne samo da se objasni, osnovno značenje stvarnosti (Crotty, 1998). Dakle, ova paradigma koristi induktivne i obično kvalitativne metode, kao što su intervju i posmatranje, čiji je cilj generisanje teorije.
Realizam se zasniva na verovanju da je stvarnost nezavisna od ljudskog uma (Saunders et. al., 2012). Direktni realizam percipira svet kroz lična, ljudska čula, dok kritički realizam tvrdi da čula mogu biti varljiva i ima za cilj da otkrije, razume i objasni mehanizme koji se nalaze u osnovi nekog fenomena iz više perspektiva. Koristi i kvalitativni i kvantitativni pristup, pa samim tim i kombinaciju kvalitativnih i kvantitativnih metoda (Sayer, 2000).
Pragmatizam se bazira na uverenju da postoji mnogo različitih načina tumačenja sveta, da znanje nikada ne može istinski predstavljati stvarnost i da kombinacija različitih metodoloških pristupa omogućava bolje razumevanje fenomena koji se istražuju. Zasniva se na „onom što je najefikasnije“ za pronalaženje odgovora na pitanja koja se istražuju i stoga koristi sve dostupne pristupe razumevanju problema (Morgan, 2007). Naglasak pragmatizma je na iskustvu i umesto da se fokusira na pronalaženje istine, fokusira se na ono u šta je korisno verovati (Dewey, 1941). Zasniva se na akciji i zagovara ljudska prava i slobodu pojedinca. Smatra da se istina stalno menja u skladu sa praktičnim potrebama sadašnjosti (Creswell, 2009).
Istraživačke paradigme su teorijske perspektive koje oblikuju način na koji se istraživanje osmišljava i sprovodi (Mackenzie & Knipe, 2006). Paradigma predstavlja pogled na svet i razne filozofske pretpostavke povezane sa tim pogledom na svet. Svaka paradigma se sastoji od četiri elementa:
1. Epistemologija – (od grčkog „episteme“ što znači „znanje“) – opisuje kako nešto saznajemo (istinu, stvarnost), kako znamo ono što znamo, tj. fokusira se na prirodu ljudskog znanja i shvatanja i stoga utiče na način otkrivanja znanja u društvenom kontekstu koji istražujemo. Prema Slavinu (Slavin, 1984), postoje četiri izvora saznanja ili epistemološke osnove istraživanja. To su:
2. Ontologija – (od grčke složenice koja se sastoji od „οντος“ što znači „biće“ ili „ono što jeste“ i „-λογια“ što znači „logički diskurs“) – filozofske pretpostavke o prirodi stvarnosti ili suštini društvenog fenomena koji se istražuje, ključne za razumevanje načina na koji istraživač izvodi značenje iz prikupljenih podataka (Scotland, 2012).
3. Metodologija – (od grčkog „μεθοδος“ što znači „težnja za znanjem“ i „λογος“ što znači „nauka“) – istraživački nacrt, metode, pristupi i postupci koji se koriste u istraživanju, koje je dobro isplanirano, sa ciljem da se nešto otkrije (Keeves, 1997). Obuhvata prikupljanje podataka, učesnike, korišćene instrumente, kao i analizu podataka i fokusira se na na način na koji istraživač upoznaje svet ili stiče znanje o nekom njegovom delu (Moreno, 1947).
4. Aksiologija – (od grčkog „akios“ što znači „dostojan“ i „logos“ što znači „nauka“) – ili teorija vrednosti: etička pitanja, tj. definisanje, procena i razumevanje pojmova ispravnog i pogrešnog ponašanja u vezi sa istraživanjem.
U društvenim naukama se mogu koristiti različite paradigme, kao što su pozitivizam, interpretivizam/konstruktivizam, subjektivizam, pragmatizam, kritički realizam.
Pozitivizam se zasniva na verovanju da postoji samo jedna, jedinstvena realnost, koja se može naučno istražiti uz pomoć deduktivne metodologije, najčešće koristeći kvantitativne metode istraživanja, kao što su eksperiment ili anketa. Stoga se pozitivizam fokusira na otkrivanje ili testiranje uzročno-posledičnih veza na objektivan način.
Interpretivizam/konstruktivizam se zasniva na uverenju da ne postoji jedinstvena stvarnost, te da je stvarnost društveno konstruisana i rekonstruisana i da se stoga ne može objektivno posmatrati spolja. Jedini način da se stvarnost bolje razume je njen doživljaj, pa se mora posmatrati kroz neposredno iskustvo ljudi, što znači da je znanje subjektivno. Cilj je da se istraži, a ne samo da se objasni, osnovno značenje stvarnosti (Crotty, 1998). Dakle, ova paradigma koristi induktivne i obično kvalitativne metode, kao što su intervju i posmatranje, čiji je cilj generisanje teorije.
Realizam se zasniva na verovanju da je stvarnost nezavisna od ljudskog uma (Saunders et. al., 2012). Direktni realizam percipira svet kroz lična, ljudska čula, dok kritički realizam tvrdi da čula mogu biti varljiva i ima za cilj da otkrije, razume i objasni mehanizme koji se nalaze u osnovi nekog fenomena iz više perspektiva. Koristi i kvalitativni i kvantitativni pristup, pa samim tim i kombinaciju kvalitativnih i kvantitativnih metoda (Sayer, 2000).
Pragmatizam se bazira na uverenju da postoji mnogo različitih načina tumačenja sveta, da znanje nikada ne može istinski predstavljati stvarnost i da kombinacija različitih metodoloških pristupa omogućava bolje razumevanje fenomena koji se istražuju. Zasniva se na „onom što je najefikasnije“ za pronalaženje odgovora na pitanja koja se istražuju i stoga koristi sve dostupne pristupe razumevanju problema (Morgan, 2007). Naglasak pragmatizma je na iskustvu i umesto da se fokusira na pronalaženje istine, fokusira se na ono u šta je korisno verovati (Dewey, 1941). Zasniva se na akciji i zagovara ljudska prava i slobodu pojedinca. Smatra da se istina stalno menja u skladu sa praktičnim potrebama sadašnjosti (Creswell, 2009).
Metoda je put, način dolaska do istine. Često se naučna metoda izjednačava sa suštinom nauke. Metodologija nauke određuje logička, tehnička, organizaciona i strateška pravila pomoću kojih dolazimo do određenih saznanja. Takođe, metodologija nauke pokazuje kako se radi, ali i kako treba da se radi da bi se došlo do naučnih otkrića. Sa druge strane, o metodama možemo govoriti sa dva stanovišta kroz koja, u samom istraživanju, odvajamo suštinsko od tehničkog:
- opšta metoda kao strategija naučnog istraživanja i
- istraživačka metoda kao taktika, odnosno tehnika istraživanja.
Metodom možemo smatrati i način na koji u određenoj nauci dolazimo do saznanja o predmetu koji ona proučava. Predmet proučavanja se u jednoj nauci određuje njena metoda. Primer je ljudsko telo. Fizika ga proučava kroz kretanje fizičkog tela, biologija kroz funkcionisanje živog tela, psihologija kroz svesno ponašanje, sociologija utvrđuje kako se ovo ponašanje povezuje sa ponašanjem drugog čoveka u društvenu pojavu. Međutim, i kada odredimo metodu još uvek ne znamo u čemu se ona sastoji, što dovodi do pojave različitih shvatanja pojma naučne metode. U principu, suština metode je u tome da se na osnovu postojećeg znanja o predmetu proučavanja u određenoj nauci dolazi do potpunijeg znanja, odnosno saznanja (Pečujlić, 1982, str. 176).
Metoda u najširem smislu obuhvata tri elementa:
1. postupak dolaska do saznanja;
2. znanje o samom predmetu proučavanja;
3. sredstva pomoću kojih otkrivamo osobine predmeta, što je i cilj naučnog istraživanja (Pečujlić, 1982, str. 176).
Postupak saznanja podrazumeva sve aktivnosti koje su potrebne za sticanje znanja o predmetu istraživanja. Znanje koje imamo o predmetu je najčešće nedovoljno. Tek kasnije u toku istraživanja dopunjuje se prethodno znanje. Sredstva su nešto što je konkretno (postupci i oruđe) i služe za proučavanje predmeta. Vrlo često se pojam metoda odnosi samo na opšta pravila postupka naučnog saznanja, dok se sredstva nazivaju tehnikom istraživanja (Lukić, 1989, str. 48). Metoda, kao istraživačka praksa neke nauke, uvek zavisi od njenog sadržaja i zbog toga se ne može odrediti samo opštim logičkim načelima i korišćenim tehničkim sredstvima. Različite nauke primenjuju ista tehnička sredstva u svojim istraživanjima, ali ne i iste metode, baš zbog različitog predmeta proučavanja, koji zahteva različit pristup stvarnosti. Prema tome, osobenost metoda neke nauke možemo odrediti samo ako u obzir uzmemo osnovne ciljeve njenih istraživanja. Savremeni metodološki prakticizam sasvim je zapostavio sadržinsko određivanje sociološkog metoda i nastoji da sam termin sociološki metod zameni izrazom društvena istraživanja (Milić, 1996, str. 233).
Napredak u sociološkoj metodologiji uglavnom se sastoji u usavršavanju i pronalaženju novih metoda prikupljanja činjenica, što je dovelo do povećanja egzaktnosti sociologije i izgrađivanja njene naučne strane, koja se može takmičiti sa prirodnim naukama. Ovakav nagli razvoj metoda ima i svoju lošu stranu. Većina sociologa počela je da zazire od naučnog objašnjenja činjenica baš iz razloga što do njega ne može da se dođe egzaktnim metodama, koje se koriste za prikupljanje činjenica. Tako se ostaje bez ijednog vrednijeg naučnog zaključka. Ono što je važno u savremenom metodu prikupljanja činjenica jeste ekipni rad na prikupljanju, jer su društvene pojave sve složenije i nije moguće da jedan naučnik sve adekvatno zapazi i prikupi. Za ovakav rad potreban je tačno određen, detaljan i strog plan rada, koji se naročito primenjuje kada se ispituje neka šira društvena celina u svim vidovima njenog društvenog ispoljavanja. Takav slučaj imamo prilikom ispitivanja pojedinih naselja, klasa, slojeva (Pečujlić, 1982).
Metode prikupljanja činjenica ili posmatranje u širem smislu podeljene su u šest osnovnih vrsta:
Kod metoda saznanja razlikujemo:
Opšte metode se manje ili više upotrebljavaju u svim naukama. To su opšta konkretna dijalektička metoda, metoda modelovanja, statistička metoda i aksiomatska metoda. Pored opštih, izdvaja se i niz fundamentalnih posebnih naučnih metoda, kao što su analiza i sinteza, klasifikacija i generalizacija, indukcija i dedukcija, kao i osnovni naučni postupci i saznajni procesi: definisanje pojmova, postavljanje hipoteza, dokazivanje stavova, proveravanje naučnog saznanja (Šešić, 1979, str. 7).
Istraživački nacrti su planovi i procedure za sprovođenje istraživanja, koji podrazmevaju donošenje odluka počev od opštih pretpostavki do detaljnih metoda prikupljanja i analize podataka. Najopštija odluka odnosi se na izbor nacrta koji treba koristiti za proučavanje neke teme. Izbor istraživačkog nacrta se takođe zasniva na prirodi istraživačkog problema ili pitanja kojim se istraživanje bavi, ličnim iskustvima istraživača i publici kojoj je studija namenjena (Cresswell, 2009, str. 22).
Postoje tri tipa nacrta: kvalitativni, kvantitativni i mešoviti istraživački nacrt. Ova tri pristupa nisu toliko nepovezana kao što se na prvi pogled čini. Kvalitativni i kvantitativni pristup ne treba posmatrati kao totalne suprotnosti ili dihotomije; oni zapravo predstavljaju različite krajeve kontinuuma (Newman & Benz, 1998). Neko istraživanje može da bude više kvalitativno nego kvantitativno i obrnuto. Mešovito istraživanje nalazi se u sredini ovog kontinuuma jer obuhvata ielemente kvalitativnog i elemente kvantitativnog pristupa.
Kvantitativno istraživanje je sredstvo za testiranje objektivnih teorija ispitivanjem odnosa između varijabli. Varijable se mogu objektivno izmeriti, obično uz pomoć nekih instrumenata, tako da se dobijaju numerički podaci koji se mogu analizirati uz pomoć statističkih procedura (Dörnyei, 2007, str. 24). Krajnji izveštaj o istraživanju ima jasno definisanu strukturu, koja podrazumeva: uvod, literaturu i teoriju, metode, rezultate i diskusiju (Creswell, 2008). Oni koji se bave ovim oblikom istraživanja polaze od pretpostavke da se teorija može proveriti deduktivnim putem, uz ograđivanje od pristrasnosti, kontrolu alternativnih objašnjenja i sposobnost za generalizaciju i repliciranje analaze. U kvantitativne metode spadaju: statistički metod, ankete, eksperimenti, skale merenja itd.
Kvalitativno istraživanje je sredstvo za istraživanje i razumevanje značenja koje pojedinci ili grupe pripisuju nekom društvenom problemu. Proces istraživanja obuhvata pitanja i procedure koje proizilaze iz samog istraživanja, podatke koji se obično prikupljaju u neposrednom okruženju učesnika, induktivnu analizu podataka počev od pojedinosti pa do opštih tema i istraživača koji tumači podatke. Konačni pisani izveštaj ima fleksibilnu strukturu. Oni koji se bave ovim oblikom istraživanja prednost daju induktivnom stilu, fokus stavljaju na pojedinačno značenje i ukazuju na značaj pojednostavljivanja kompleksnih situacija (Creswell, 2007). Neki od primera kvalitativnih metoda su: posmatranje, intervju, fokus grupa, studija slučaja itd.
Mešovito istraživanje je pristup istraživanju koji kombinuje ili povezuje kvalitativne i kvantitativne forme. Obuhvata filozofske pretpostavke, upotrebu kvalitativnih i kvantitativnih pristupa i mešavinu oba pristupa u okviru jedne studije. Dakle, to je više od jednostavnog prikupljanja i analize obe vrste podataka; podrazumeva upotrebu oba pristupa, pa je ukupan značaj istraživanja veći od značaja bilo kvalitativnog ili kvantitativnog istraživanja (Creswell et al., 2007). Ova vrsta istraživanja u poslednje vreme sve više dobija na značaju.
Creswell, J. W. (2007). Qualitative inquiry & research design: Choosing among five approaches (2nd ed.). Thousand Oaks, CA: Sage Publications.
Creswell, J. W. (2008). Educational research: Planning, conducting, and evaluating quantitative and qualitative research (3rd ed.). Upper Saddle River, NJ: Pearson Education, Inc.
Creswell, J. W. (2009). Research Design Qualitative, Quantitative, and Mixed Methods Approaches (3rd ed.). Thousand Oaks, CA Sage Publications.
Crotty, M. (1998). The foundations of social research. (1st Ed.) London: Sage
Keeves, J. P. (1997). Educational research methodology and measurement. Cambridge: Cambridge University Press.
Lazarsfeld, S. (1966). The courage for imperfection. American Journal of Individual Psychology, 22(2).
Lukić, R. (1989). Metodologija društvenih nauka. Beograd: Savremena administracija.
Mackenzie, N. & Knipe, S. (2006). Research dilemmas: paradigms, methods and methodology. Issues In Educational Research, 1–15.
Milić, V. (1996). Sociološki metod, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Moreno, J. (1947). Contribution of sociometry to research methodology in sociology. American Sociological Review, 12(6): 287–292.
Morgan, D. L. (2007). Focus Groups as Qualitative Research. (2nd Ed.). London: Sage.
Newman, I. & Benz, C. (1998). Qualitative-Quantitative Research Methodology: Exploring the Interactive Continuum.
Pečujlić, M. (1982). Metodologija društvenih nauka. Savremena administracija.
Saunders, M., Lewis, P. and Thornhill, A. (2012). Research Methods for Business Students. Pearson Education Ltd., Harlow.
Sayer, A. (2000). Realism and Social Science. (1st ed.), SAGE Publication, London.
Scotland, J. (2012). Exploring the philosophical underpinnings of research: Relating ontology and epistemology to the methodology and methods of the scientific, interpretive, and critical research paradigms. English Language Teaching, 5(9), 9–16.
Slavin, R. E. (1984). Research methods in education: A practical guide. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
Šešić, M. (1979). Opšta metodologija. Beograd: Naučna knjiga.
